Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se i posetila starog profesora sa fakulteta. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti i stresu na poslu, u porodici i na svakom koraku.
“Mislim da vam treba šoljica dobrog čaja”, rekao je profesor i povukao se u kuhinju. Vratio se sa velikim loncem iz kojeg se pušio čaj, ali i sa celim asortimanom šoljica. Svaka je bila drugačija.
Bilo je tu porcelanskih, plastičnih, staklenih, papirnih, keramičkih. Neke su izgledale skupoceno kao da su stigle sa dvora poslednjeg kineskog cara, dok su druge izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane..
“Poslužite se”, rekao je.
Kad su svi bivši studenti imali u rukama šoljicu u ruci, profesor je primetio:
,,Lepe i skupocene za čas su planule. Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Za sebe želim najbolje, što vam je ujedno i izvor stresa. A ipak, izgled šoljice ne doprinosi ukusu. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vama je u stvari potreban dobar čaj, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A onda ste nastavili merkajući tuđe šoljice. Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je čaj poput života. A posao, novac, položaj u društvu su poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo. Ponekad koncentrišući se na šoljicu, propustimo uživanje u čaju. Pijete čaj, a ne šoljicu. Najsrećniji su oni ljudi koji nemaju sve najbolje, ali izvuku najbolje od svega. Žive jednostavno.”